Kliničke studije su medicinska istraživanja u koja su uključeni ljudi i njihov cilj jeste da ispitaju efikasnost i bezbednost novih lekova. Da li će novi lek pomoći u izlečenju ili će zaustaviti dalje napredovanje bolesti, da li novi lek daje bolje rezultate od već postojećih lekova, da li ima neželjene efekte i koliko, kao i kojeg intenziteta? Sve su to pitanja na koja kliničke studije daju odgovore. (1). Bez kliničkih studija ne bi postojalo dovoljno dokaza o efikasnosti i bezbednosti novih lekova (2). Svi lekovi koji su dostupni na tržištu, u bolnicama i apotekama, su morali proći kroz detaljne kliničke studije pre nego što je počela njihova primena. Nova saznanja stečena u kliničkim studijama pomažu lekarima da donesu najbolje odluke za lečenje njihovih pacijenata, ali i regulatornim telima pri donošenju odluka o odobravanju novih lekova.
Iako je cilj kliničkih studija da se pronađu novi i bolji lekovi, ne uspevaju sve kliničke studije u tome. Jednostavno, nekada novi lekovi ne daju bolje rezultate od već postojećih lekova, ili studije pokazuju da imaju više neželjenih reakcija na lek. Ipak, i ova saznanja pomažu istraživačima i lekarima u budućim istraživanjima.
Kliničke studije su podeljene u različite faze ispitivanja. Tako imamo faze: 1,2,3 i 4, ili (često se brojevi faza označavaju rimskim brojevima) faze: I, II, III i IV.
Nakon laboratorijskih ispitivanja, ispitivanje leka ulazi u fazu I. U ovoj fazi lek se testira na malom broju ljudi. To mogu biti ili pacijenti koji su probali svaki drugi vid tretmana za svoje oboljenje ili zdravi volonteri. Svi ispitanici u fazi I primaju male doze leka, bez upoređivnja sa drugim lekovima.
Faza I kliničke studije uglavnom daje odgovore na pitanja o bezbednosti leka poput: koje doze leka su bezbedne za ljudski organizam, da li postoje neželjeni efekti, kao i načini na koje se lek eliminiše iz organizma. Pored bezbednosnih podataka, u fazi I kliničkih studija možemo dobiti osnovne podatke o efikasnosti leka, tj. da li lek uopšte deluje na isti način kao u laboratorijskim uslovima.
Kada novi lek dođe do faze II, već se dosta zna o njegovom delovanju na ljudski organizam, te se može započeti sa uključivanjem većeg broja pacijenata (do 100) u kliničku studiju. U fazi II novi lek se može, ali i ne mora porediti sa postojećim lekovima.
Cilj faze II kliničke studije jeste da se ispita da li je novi lek dovoljno efikasan i bezbedan da se ispita na znatno većem broju ispitanika (faza III). U fazi II se dolazi do saznanja o tome kako novi lek deluje na oboljenje za koje je namenjen, kako tretirati neželjene efekte leka, te detaljno utvrđivanje doza leka koje nisu štetne po pacijente. Iako se može činiti da su podaci dobijeni fazom II kliničke studije dovoljni da se novi lek stavi u upotrebu, zbog malog broja ispitanika uključenih u ovu fazu još uvek ne možemo sa sigurnošću znati da li je pozitivno delovanje novog leka zaista posledica terapije ispitivanim lekom, ili je posledica drugih faktora.
Faze III kliničih studija predstavljaju ispitivanja na velikom broju ispitanika (više hiljada pacijenata). U fazi III se ispituje da li je novi lek efikasniji od već postojećih lekova koji se koriste za lečenje istog oboljenja. Takođe, u fazi III se dobija jasnija slika o profilu neželjenih reakcija na lek koje pacijenti mogu imati nakon odobravanja leka i puštanja leka u promet.
Ukoliko se novi lek pokaže superiornijim od već postojećih lekova, zbog velikog broja ispitanika uključenih u fazu III možemo sa sigurnošću reći da nije reč o sučajnosti već o zaista pozitivnom dejstvu novog leka. Podaci dobijeni iz faze III kliničke studije su često dovoljni regulatornim telima da odobre korišćenje novog leka.
Faza IV nastupa nakon odobravanja leka i dolaska novog leka na tržište. U fazi IV kliničke studije se prikupljaju dodatne informacije o bezbednosti i efikasnosti leka na velikom broju ispitanika. U fazi IV se takođe može ispitivati kako lek deluje na ispitanike određenih karakteristika, kako novi lek deluje u kombinaciji sa drugim lekovima te delovanje leka kroz duži vremenski period.
Nisu samo pozitivni rezultati kliničkih studija dovoljni da bi lek bio odobren od strane regulatornih tela. Neophodno je da kliničke studije budu dizajnirane na način koji garantuje da su rezultati studije tačni i pouzdani. Najčešći načini kojima se postiže tačnost i pouzdanost kliničkih studija su randomizacija, placebo i zaslepljivanje podataka (blinding).
Jedan od načina kojima se postiže visoka tačnost i ispravnost studije jeste „randomizacija“ ispitanika. To znači da su ispitanici podeljeni u dve (ili više) grupa potpuno nasumično. U nekim studijama jedna od dve grupe će dobiti novi lek, dok će druga grupa dobijati već postojeću standardnu terapiju za određenu bolest. Ukoliko ne postoji standardna terapija za ispitivanu bolest, druga grupa može dobiti placebo. Ukoliko postoji više ispitivanih grupa, različite grupe mogu dobijati različite doze ispitivanog leka, uz jednu grupu koja dobija postojeću standardnu terapiju ili placebo. Randomizovane grupe ipak nisu potpuno nasumične, te se balansiraju u odnosu na starost, pol i druge karakteristike pacijenata. To znači da se terapijske opcije ispituju
Placebo predstavlja vid terapije koji nema „aktivnih sastojaka“ ili bilo koje vrste lekova u sebi. U zavisnosti od potreba studije, placebo izgleda gotovo identično kao i novi lek koji se ispituje. Placebo se koristi da se potvrdi da li novi lek zaista ima terapijski efekat. Treba imati na umu da iako ispitivanja koja koriste placebo daju pozitivne rezultate, to ne znači da je novi lek efikasniji u poređenju sa već postojećim standardima u lečenju određene bolesti.
Zaslepljivanje podataka (blinding) je jedna od metoda koja se koristi u povećavanju tačnosti kliničke studije. To znači da pacijent/ispitanik ne zna da li dobija novi lek koji se ispituje, ili ne. Ukoliko to ne znaju ni ispitivači/doktori (do samog kraja studije), onda je reč o „dvostruko slepoj studiji“ (eng. double-blind study). Na ovaj način se uklanjaju i eventualne greške koje mogu nastati od strane ispitivača/lekara uključenih u studiju.
Ključni deo svake kliničke studije su upravo ispitanici koji su uključeni u studiju. Bez njih studije ne bi funkcionisale i ne bi se mogli razvijati novi lekovi. Odluku o uključenju u kliničku studiju donosi pacijent, ili zdravi volonter nakon konsultacija sa svojim lekarom. Ispitanici u jednoj studiji moraju doneti odluku o uključenju bez ikakvog pritiska, te mogu napustiti studiju kada oni žele.
brigu o ispitanicima uključenim u kliničke studije vodi lekar specijalista, npr. u onkološkim studijama – onkolog. Zadatak specijaliste je da pažljivo brine o zdravstvenom stanju ispitanika. To uključuje i pažljivo praćenje rezultata testova i pregleda koje ispitanici obavljaju tokom studije. Lekari takođe razgovaraju sa ispitivačima i farmaceutskim kompanijama o svim eventualnim pitanjima i nedoumicama koje se mogu javiti tokom studije.
medicinske sestre učestvuju u nezi ispitanika zajedno sa specijalistima, te na taj način čine jedan zdravstveni tim.
klinička ispitivanja su često veoma složena i zahtevaju mnoge preglede i analize kako bi se na adekvatan način pratio ishod lečenja i stanje ispitanika. Pored zdravstvenog tima koji se direktno brine o ispitanicima, i ostalo osoblje bolnice može doći u direktni (radiološki tehničari, pomoćno osoblje...) ili indirektni (laboratorijski tehničari, radiolozi...) kontakt sa ispitanicima uključenim u studiju.
izabrani lekar u čijem je timu ispitanik treba da bude obavešten o njegovom uključenju u studiju, ali verovatno neće biti upoznat sa svim detaljima studije.
mnogi istraživači i lekari iz farmaceutske kompanije koji su radili na razvoju novog leka će pažljivo pratiti sve informacije i rezultate koje dobiju od lekara koji brinu o ispitanicima u studiji.
Pre uključenja u kliničku studiju, svi ispitanici (pacijenti i volonteri) treba da potpišu „informisani pristanak“. To podrazumeva da ispitanik zajedno sa lekarom koji će biti zadužen za njega tokom studije obavi razgovor o tome šta je cilj studije u kojoj će učestvovati, potencijalne benefite, kao i rizike koje novi lek nosi sa sobom, te kako učešće u studiji može uticati na svakodnevni život ispitanika. Nakon što je ispitanik jasno shvatio sve informacije vezane za studiju, on može doneti odluku o tome da li će biti deo studije.
Da bi učestvovao u kliničkoj studiji, ispitank takođe mora ispunjavati određene kriterijume, npr: određena životna dob, pol, specifično oboljenje (npr. u onkološkim studijama ti kriterijimi mogu biti: tip karcinoma, lokalizacija karcinoma, metastatska proširenost karcinoma i sl.). To znači da nakon davanja informisanog pristanka, a pre započinjanja terapije, ispitanik mora proći određene dijagnostičke testove, poput analiza krvi, radiološke dijagnostike, biopsija i sl. Lekar specijalista koji obavlja informativni razgovor sa ispitanikom će takođe navesti koje pretrage su potrebne za njegovo uključenje u studiju.
Kako, gde i na koji način ispitanici primaju lek zavisi od novog leka koji se ispituje i tipu kliničke studije. Ukoliko je reč o tableti, ispitanici mogu primati lek čak i kod svoje kuće. Ipak, češće je reč o intravenskom ili subkutanom apliciranju leka, za koje je potrebno da ispitanici dođu do klinike u kojoj se sprovodi studija. Učešće u kliničkoj studiji može zahtevati česte posete klinici, tako da ispitanici pre odluke o učešću u studiji treba da razmotre kako da usklade posete klinici sa porodičnim i poslovnim životom.
U toku kliničke studije, nakon početka terapije, redovni pregledi i testiranja su neophodni da bi istraživaći dobili uvid u efikasnost i bezbednost leka koji se ispituje. Pored objektivnih testova, lekari će često obavljati razgovore sa ispitanicima u vezi sa njihovim subjektivnim osjećajem, pojavom novih simptoma, opštim stanjem i sl. Pored razgovora, ispitanici bi trebalo da popune ankete sa sličnim pitanjima. Ove dodatne aktivnosti mogu značiti da ispitanici moraju češće posećivati kliniku, nego uobičajeno.
Ipak, ono što možda izgleda kao dodatno opterećenje za ispitanike može se pokazati ključnim u brzom primećivanju i rešavanju potencijalnih neželjenih efekata koje bi ispitanik mogao imati. Takođe, zbog pojačane kontrole, promene vezane za bolest pacijenata uključenih u studije se znatno brže primećuju i adresiraju, nego što bi to bilo kod pacijenata koji nisu uključeni u studiju. Takođe, češći kontakt sa zdravstvenim radnicima daje jedinstvenu priliku ispitanicima da postave pitanja u vezi sa njihovom bolešću i terapijskim opcijama.
Ukoliko su ispitanici primali novi lek tokom kliničke studije, neće uvek biti u mogućnosti da nastave sa tom terapijom. Ukoliko se novi lek pokazao efikasnim i bezbednim, mora proći određeno vreme pre nego što lek postane dostupan na tržištu (kao registrovan lek), te verovatno još duže dok lek uđe u programe refundiranja od strane Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Trajanje ovakvog administrativnog procesa je različito od države do države.
Po završetku kliničke studije, rezultati studije su dostupni svim zainteresovanim ispitanicima. Rezultati studije se objavljuju u stručnim časopisima, kako bi bili dostupni široj naučnoj javnosti. Treba imati na umu da rezultati neće biti dostupni odmah po završetku studije, jer je potrebno dosta vremena za analizu i statističku obradu rezultata od strane istraživačkog tima.